Oso­be s in­va­li­di­te­tom su cr­no­gor­skim po­li­ti­ča­ri­ma va­žne sa­mo dok tra­ju kam­pa­nje, a vr­lo če­sto u tim kam­pa­nja­ma ni­je­dan pri­pad­nik OSI ni­je bi­la vi­dljiv. Ina­če, na­še po­li­tič­ke stran­ke ne zna­ju da vo­de kam­pa­nje ili je to na­mjer­no ta­ko osmi­šlje­no da svi otu­pi­mo i da ih vi­še ne gle­da­mo i ne slu­ša­mo. Na­ža­lost, oso­ba­ma s in­va­li­di­te­tom ne­će bi­ti lak­še ni po­sli­je na­red­nih pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra sle­de­će go­di­ne. Imam osje­ćaj da će sa­mo bi­ti ma­ri­o­ne­ta oni­ma ko­ji že­le jef­ti­ne po­li­tič­ke po­e­ne. Mo­ram is­ta­ći da su za ta­kav od­nos pri­lič­no kri­ve i oso­be s in­va­li­di­te­tom, jer ne či­ne ni­šta da stran­ke za­in­te­re­su­ju za svo­je pro­ble­me. Sa­mo jed­na ili even­tu­al­no dvi­je stran­ke na pret­hod­nim par­la­men­tar­nim iz­bo­ri­ma je spo­me­nu­la oso­be s in­va­li­di­te­tom, a to je po­ra­ža­va­ju­će. Sa­mo je jed­na stran­ka is­ta­kla svog ak­ti­vi­stu iz re­do­va OSI da go­vo­ri jav­no. Sve osta­le par­ti­je ni­su po­ka­za­le ni vo­lju, ni zna­nje, ni že­lju. Cr­na Go­ra je­ste ma­la, ali na dje­li­ma mo­ra bi­ti ve­li­ka ka­da su oso­be s in­va­li­di­te­tom u pi­ta­nju.
Oso­be s in­va­li­di­te­tom će ži­vje­ti sve go­re i bi­će sve ve­ći so­ci­jal­ni slu­ča­je­vi ako se ova­kva po­li­ti­ka bu­de spro­vo­di­la, ne­za­vi­sno od to­ga o kom je li­de­ru, funk­ci­o­ne­ru ili po­li­tič­koj par­ti­ji ri­ječ. Ono na šta stal­no uka­zu­jem u ko­lum­na­ma je­ste neo­p­hod­nost da se oso­boe s in­va­li­di­te­tom obra­zu­ju, za­po­sle i da im se omo­gu­ći ba­vlje­nje spor­tom. To su tri te­melj­na ci­lja ko­ja bi tre­ba­lo dr­žav­ne in­sti­tu­ci­je da for­si­ra­ju, pre­zen­tu­ju ih par­ti­ja­ma i po­ka­žu da ima­ju raz­vi­je­nu svi­jest o po­tre­ba­ma oso­ba s in­va­li­di­te­tom.
Gle­da­ju­ći za­sje­da­nja skup­šti­ne, pri­mo­ra­ni smo da po­sma­tra­mo pred­sta­ve za jav­nost, a da se ni­ko ne sje­ti ni da po­me­ne oso­be s in­va­li­di­te­tom... Ni­jed­nom. Ve­li­ke stran­ke u Cr­noj Go­ri ni­su ni sta­vi­le oso­bu s in­va­li­di­te­tom vi­so­ko na svo­ju iz­bor­nu li­stu ka­ko bi po­ka­za­li da po­štu­ju raz­li­či­to­sti i ra­zu­mi­ju nji­ho­ve po­tre­be. Ta­ko­đe, ne­ma­mo ni­jed­nu oso­bu s in­va­li­di­te­tom na ne­koj vi­so­koj funk­ci­ji, što do­volj­no po­ka­zu­je ko­li­ko dr­ža­va lo­bi­ra kod po­li­tič­kih stra­na­ka da is­tak­nu ovu osje­tlji­vu grup­ci­ju kroz svo­je ak­tiv­no­sti. Jer, da lo­bi­ra­ju on­da bi se u iz­bor­noj kam­pa­nji pri­ča­lo o oso­ba­ma s in­va­li­di­te­tom i ima­li bi ne­ka­kav pro­gram za rje­ša­va­nje nji­ho­vih pro­ble­ma.
Po­li­tič­ke stran­ke po­ka­zu­ju ne­pi­sme­nost pre­ma oso­ba­ma s in­va­li­di­te­tom, ali i glu­vo­ću i slje­po­ću za nji­ho­ve pro­ble­me. Pro­blem je i kad do­đe iz­bor­ni dan, jer ve­ći­na iz­bor­nih mje­sta ni­je pri­la­go­đe­na oso­ba­ma s in­va­li­di­te­tom. Zbog to­ga če­sto ne mo­gu ni da ostva­re pra­vo gla­sa. To je za­i­sta sra­mo­ta! S dru­ge stra­ne, ja­ko ma­lo oso­ba s in­va­li­di­te­tom is­ko­ri­šta­va svo­je bi­rač­ko pra­vo za­to što vje­ru­ju da im to ne­će do­ni­je­ti bo­lji­tak. Mo­ra­mo da mi­je­nja­mo svi­jest ovih oso­ba, mo­ra­mo da do­ka­že­mo da su ko­ri­sni čla­no­vi dru­štva. Za­ko­no­da­vac ne raz­mi­šlja o od­re­đe­nim ka­te­go­ri­ja­ma oso­ba s in­va­li­di­te­tom, pa bi­rač­ki li­sti­ći ni­je­su pri­la­go­đe­ni sli­je­pi­ma. Ti­me im je us­kra­će­no pra­vo da slo­bod­no bi­ra­ju, već po­stu­pa­ju po ne­či­jem dik­ta­tu. Ista pri­ča je i s glu­vim i na­glu­vim oso­ba­ma ko­je do­la­ze na bi­ra­li­šte, a pred­sjed­nik bi­rač­kog od­bo­ra ne zna zna­kov­ni je­zik, pa oso­bi s in­va­li­di­te­tom ne mo­že ob­ja­sni­ti ka­ko da gla­sa i is­pu­ni svo­ju gra­đan­sku du­žnost. Na sva­kom bi­rač­kom mje­stu bi tre­ba­lo da bu­de jed­na oso­ba ko­ja se mo­že spo­ra­zu­mi­je­va­ti zna­kov­nim je­zi­kom. Ali ne, Cr­na Go­ra, na­ža­lost, o ovim pro­ble­mi­ma i ne raz­mi­šlja.
Sad imam jed­no pi­ta­nje za sve vas: je­ste li vi­dje­li ije­dan vi­deo- spot to­kom pred­iz­bor­ne kam­pa­nje ko­ji ob­ja­šnja­va OSI pro­gram po­li­tič­kih stra­na­ka? Na­rav­no da ni­ste, i ne­će­te! Ni­su stran­ke glu­ve, ne­go ne vi­de i ne­ma­ju osje­ća­ja za po­pu­la­ci­ju ra­nji­ve ka­te­go­ri­je, od­no­sno za oso­ba sa in­va­li­di­te­tom. Sma­tra­ju ,,Ma oni nam ne­će do­ni­je­ti glas’’. Pi­tam po­li­ti­ča­re ko­ji se bo­re za gla­so­ve gra­đa­na i pri­tom nam se obra­ća­ju sa “po­što­va­ni”, ka­ko bi se oni osje­ća­li da ne vi­de i ne ču­ju, a tre­ba da pri­me po­ru­ku?! Ili da su u in­va­lid­skim ko­li­ci­ma,a da ne mo­gu pri­ći bi­rač­kom mje­stu? Za­što su uvi­jek oso­be s in­va­li­di­te­tom na mar­gi­ni i zbog če­ga se pre­ma nji­ma po­na­ša­mo kao da ne po­sto­je?
Su­de­ći po sve­mu ovo­me, ni­smo svi jed­na­ki i ne­ma­mo svi jed­na­ko pra­vo gla­sa, ka­ko je to Usta­vom za­ga­ran­to­va­no. Ne­će ovo pi­ta­nje bi­ti ta­ko br­zo ri­je­še­no. Po­li­ti­ča­ri vo­le da ne vi­de oso­be s in­va­li­di­te­tom, jer su im po­treb­ne sa­mo kad su uklju­če­ne ka­me­re. Če­kam sle­de­će iz­bo­re da vi­dim ho­će­mo li ima­ti vi­še kul­tu­re pre­ma oso­ba­ma s in­va­li­di­te­tom i uva­ža­va­ti ih shod­no kon­ven­ci­ja­ma Uje­di­nje­nih na­ci­ja ko­je je ova ze­mlja pot­pi­sa­la.
(Autor­ka je di­rek­to­ri­ca
NVO ,,Na­še sun­ce’’)

Pi­še: Mil­ka Šće­pa­no­vić